Potapanje broda Viribus Unitis

Istorija moderne pomorske diverzije: Potapanje broda Viribus Unitis u Puli, 31.10.1918.

Objavljeno u časopisu Svet Ronjenja broj 01.-03.2008.

napisao: Rajko Bulajić

Nekonvencionalni rat na moru može se pratiti još od vremena Asiraca i Feničana pa preko Grka i Rimljana kada su korišćene improvizovane, mada primitivne, diverzije na moru. Podvodni napadi postali su realnost u Srednjem veku na Mediteranu. Čak je i Leonardo da Vinci u svom Atlantic Codex-u iz 15. veka, pisao o upotrebi sistema za disanje pod vodom u vojne svrhe. Tehnika je postala efikasnija sa pojavom „ljudi žaba“ i sa razvojem sudova sa komprimovanim vazduhom u 19. veku.

Početkom moderne pomorske diverzija nedvosmisleno se može  smatrati napad na komandni brod Austrougarske mornarice Viribus Unitis u Puli, 31. oktobra 1918. godine. To je ujedno bio i najveći gubitak na Jadranu u toku Prvog svetskog rata, delimično i zato što su i Italija i Austrougarska monarhija izbegavale da se upuste u otvoreni sukob na moru i držale svoje brodove usidrene u lukama i zaštićene komplikovanim sistemima prepreka. Austrougarska je na samom početku rata u pokušaju blokade Crnogorske obale prepadnuta od strane Francuske i Engleske flote što ju je koštalo gubitka lake krstarice Zenta. Sredinom 1918. admiral Horti je u pokušaju da konsoliduje mornare koji su „iz dosade“ već počeli da se bune, ali i da prekine blokadu Otrantskih vrata, poslao flotu na jug. Međutim, nakon napada Italijanskih torpednih čamca i potonuća Szent István-a, kompletna flota je vraćena u luke da bi se izbegao još veći debakl.

Italijani su od 1915. kada su zaoštrili svoje odnose sa Nemačkom i Austro-Ugarskom, razvijali ideje kako da potope najbitnije Austro-Ugarske brodove baš u luci Pula gde su ovi bili usidreni. U prvo vreme su za to razvijali motorne torpedne čamce (MAS – Motoscafo Armato di Siluri) čak i sa električnim motorima (radi bešumnosti) ali je Austrougarska mornarica izumela sistem prepreka što je onemogućilo ulazak ovih čamaca unutar luka. Bilo je potrebno novo rešenje. Italijanski inženjer Attilio Bisio smislio je novi tip torpednog čamca sa gusenicama koji je više ličio na tenk iz tog vremena.

Do marta 1918., izrađena su ukupno 4 čamca (Grillo, Cavalletta, Locusta i Pulce). Čamci su pokretani sa dva elektromotora od po 5ks i imali su gusenice sa kukama i šiljcima koje su služile za savladavanje prepreka. Bili su dugački 16m i široki 3,1m sa gazom od 70cm. Maksimalna brzina po mirnom moru iznosila je 4čv sa autonomijom od 30nm. Nosili su dva torpeda, po jedno sa svake strane.

U periodu od 8. aprila do 13. maja 1918. izvedeno je 6 napada ovim čamcima ali bez velikog uspeha. Raloga za neuspeh bilo je puno, od lošeg mora do loše navigacije. Najuspešniji napad na brodove usidrene ispred Pule izveden je čamcem Grillo (cvrčak) i izveo ga je mornarički kapetan Pellegrine sa još tri člana posade. I ovaj pokušaj je propao jer je čamac sa izvršiocima otkriven prilikom forsiranja prepreke zbog buke koju je pravio. Pellegrine je sa svojom posadom ostatak rata proveo u zarobljeništvu.

Ideja da se napadnu brodovi u Puli nije prestajala da bude interesantna pa je tako i mornarički poručnik Raffaele Paolucci, hirurg pri mornarici, došao na ideju da se doveze torpednim čamcem ispred Pule i da upliva u luku vukući za sobom sa minu. Plan je bio da nakon 3 km plivanja, zakači minu za oplatu broda i da se onda brzo udalji na obalu gde bi sačekao da ona eksplodira. Nakon eksplozije bi nastavio ka otvorenom moru gde bi okrenut leđima ka luci, signalizirao motornom čamcu da ga pokupi. Paolucci je u tajnosti trenirao plivajući noću ispred Venecije dok nije postigao kondiciju da ispliva 5 milja bez stajanja. Sledeći korak bio je da pliva i za sobom vuče kanister sa oko 150kg vode koji je trebalo da

simulira minu koju je planirao da postavi ispod nekog od neprijateljskih brodova. U maju 1918. siguran u svoju sposobnost da izvrši plan, predložio ga je svojim pretpostavljenima koji su mu odobrili da nastavi treninge mada po svemu sudeći nisu verovali u uspeh te akcije.

Inženjer Raffaele Rossetti, pomorski oficir, još je krajem 1915. predložio svojoj komandi smeo i za to vreme neverovatan plan da napad na luku Pula izvede tako što bi sa još jednim pratiocem na torpedu, „ujahao“ u luku i postavio eksploziv ispod nekog od brodova. Iako nije naišao na odobravanje, i uz velike birokratske poteškoće, sredinom 1917. počeo je sa izgradnjom potpuno novog sredstva za prevoz diverzanata – „jahaćeg torpeda“, koristeći neeksplodirani torpedo koji je pronašao na obali. Od proleća do leta 1918. nakon niza poboljšanja i novih birokratskih poteškoća, nastao je modifikovani torpedo nazvan Mignatta(pijavica). Bila su izrađena dva različita modela, S1 i S2.

U julu 1918., kapetan korvete Constanzo Ciano (komandant odreda MAS) je organizovao sastanak na kome su se sreli major Raffaele Rossetti i poručnik Raffaele Paolucci. Konačno je dato zeleno svetlo za njihov poduhvat samo što je Rossetti umesto iskusnog mehaničara kako je u početku zamišljao, za pratioca dobio poručnika Paolucci-ja.

Rossetti i Paolucci  su vežbali plivanje i vožnju torpeda u okvirima vojnog brodogradilišta u Veneciji.  Paolucci  je kasnije pisao: “morali smo da budemo u vodi, pripijeni uz mašinu koja se sporo kretala i da je upravljamo svojim telima a povremeno i vučemo za sobom… privikli smo se da prelazimo preko manjih prepreka i mreža… navikli smo se da boravimo obučeni, u vodi bez prestanka po 6 ili 7 sati, i da prolazimo neprimećeni pored stražara postavljenih duž  venecijanskih dokova… prolazili bismo duž celog doka bez da naše prisustvo bude otkriveno bilo od stražara, bilo od njihovih oficira koji su znali za naše pokušaje.” Saradnja se pokazala upešnom, i posle završene serije testova i modifikacija, Mignatta je bila spremna za akciju.

Nakon tri meseca obuke, tokom noći 31.oktobra 1918. dvojica diverzanata i Mignatta S2 dovezeni su torpednim čamcem MAS 95 na 5 milja od ulaza u Pulsku luku. Obučeni u vodonepropusna gumena odela (bez ikakvih ronilačkih aparata!),  Rossetti i Paolucci su ušli u vodu, popeli se na svoju Mignattu i krenuli da izvrše sabotažu na Austrougarskim brodovima.

Bilo je tačno 22:13 kada su se nošeni plimom, njih dvojica uputili ka Puli. Potopili su Mignattu toliko da su im samo glave virile iznad površine vode. Sve je teklo po planu i po Rossetti-jevoj računici, trebalo je da u roku od 5 sati postave eksploziv i da se vrate do čamca koji ih je čekao usidren ispred ulaza u luku.

Kada su prišli luci, Rossetti je zatvorio dovod vazduha koji je pokretao propelere i dalje su nastavili da se kreću u potpunoj tišini. Reflektori sa osmatračnica su bacali snopove svetla iznad njihovih glava tako da nisu bili otkriveni. Bilo je tačno 22:30 kada su stigli do prve prepreke, napravljene od praznih metalnih buradi između kojih je bilo razapeto jako čelično uže. Kako nisu mogli da podrone prepreku, sačekali su pogodan momenat i prevukli svoje vozilo preko nje sve vreme se plašeći da ih struganje metala o metal ne oda kod stražara. Paolucci je kasnije pisao:“Posle velikog napora, prošli smo prepreku i  tada sam osetio da me je neko uhvatio za ruku. Okrenuo sam se i video gde Rossetti pokazuje na tamni obris koji nam se približavao.“ Bila je to Austrougarska podmornica na izlasku iz luke u vožnji bez svetala i kojoj je samo toranj virio iznad površine vode, potpuno nesvesna njihovog prisustva.

Nakon ponovnog startovanja motora, diverzanti su prišli do lukobrana koji je štitio unutrašnji deo luke. Dok je Rossetti čekao u senci lukobrana, Paolucci je otplivao napred da bi našao najlakši ulaz u luku. Umesto toga, naišao je na sledeću prepreku, kapiju napravljenu od balvana sa zašiljenim čeličnim šipkama. Paolucci se vratio i izvestio Rossetti-ja o onome što je video ali je ovaj ipak odlučio da se nastavi sa akcijom. Počela je i oseka tako da su sada morali da se bore i sa strujom vukući Mignattu ka potopljenoj kapiji.

Počela je da pada ledena kiša i dok su diverzanti sa naporom prebacivali svoje vozilo preko kapije, buka koju su pravili bila je prikrivena ledenim kapima koje su padale na površinu vode. Bilo je tačno 01:00, i u vodi su bili već 3 sata a da još uvek nisu stigli do svog cilja. Ispred njih je stajao brod na kome su se videla crvena svetla odajući stražarske pozicije. Potopivši Mignattu nastavili su pored broda nadajući se da je put pred njima konačno slobodan.

I dalje vozeći protiv struje, iznenadili su se kada su naišli na sledeću prepreku, protivpodmorničku žičanu mrežu na kojoj su visile mine. Prošli su pored mreže i prišli usidrenim brodovima. Konačno su njihovi napori urodili plodom, bilo je tačno 03:00 sati i pred njima se nalazio najveći brod carstva, bojni brod Viribus Unitis. Brod je stajao najbliže obali i odabran je za primarnu metu. Ledena kiša je i dalje padala a iznad njih je počinjalo da se razdanjuje.

U toku prilaska brodu, Mignatta je iznenada pocela da tone i dok je Paolucci grčevito pokušavao da je održi na površini, Rossetti je uspeo da nađe ventil koji se otvorio i da ga zatvori i tako spreči dalji odvod vazduha. Ovaj događaj Paolucci je kasnije okarakterisao kao najgori za sve vreme akcije. Nakon odmora, krenuli su duž leve strane broda. Rossetti je otkačio jedan od kanistera sa TNT-om i prikačio ga na oplatu broda, između četvrtog i petog 150mm topa. Bilo je tačno 04:45. Tajmer za aktiviranje 170kg eksploziva, bio je podešen na 06:30.

Kada su se udaljavali od broda, neko od stražara je video srebrni trag mehurića vazduha koje je Mignatta ostavljala za sobom. Diverzanti su probali da okrenu vozilo ka obali gde su mislili da će lakše uteći ali je sa Viribus Unitisa spušten čamac sa mornarima u vodu da ih uhvate. Rossetti je brzo podesio tajmer i na drugom kanisteru i otkačivši ga prvo, prepustio struji oseke, a zatim je otvorio ventile na Mignatti da bi je potopio.

Mornari su uhvatili diverzante i odveli ih na brod gde su ovi čuli „šokantnu“ vest da je u toku noći brod prešao u ruke Narodnog Veća Slovenaca, Hrvata i Srba, poznatog i kao Južnoslovenskog veća. Na brodu su bili mornari i oficiri koji su izrazili želju da napuste Austrougarsku mornaricu i koji su uglavnom bili južnoslovenskog porekla, među njima i njihov komandant, Janko Vuković – Podkapelski.

U 06:00 Rossetti je rekao kapetanu Vukoviću da je brod u opasnosti i da bi trebalo da spašava ljude. Nije želeo da daje druga objašnjenja. Kapetan je ne gubeći vreme, svojoj južnoslovenskoj posadi na tečnom nemačkom naredio da se spasava ko može jer je brod miniran. Posada je u panici krenula da napušta brod, čula se lupnjava vratima, poluobučeni ljudi su trčali palubom i skakali sa ivice broda u vodu. Tada je Rossetti upitao kapetana da li se i njih dvojica, misleći na sebe i Paolucci-ja, mogu spašavati što je ovaj odobrio. Njih dvojica su skočili u vodu ali su ih tamo ubrzo pokupili besni mornari i vratili na brod. Bilo je tačno 06:20. Na palubi, Rossetti i Paolucci su se našli okruženi gnevnom posadom koja je urlajući pokušavala da izvuče od njih priznanje gde je eksploziv postavljen i da li je uopšte postavljen. Rossetti je vikao tražeći za sebe i svog saborca status ratnog zarobljenika. Kapetan Vuković je odreagovao i uzeo ih u zaštitu.

U 06:30 još uvek se ništa nije dogodilo. Rossetti i Paolucci su se gledali u neverici ne znajući šta da misle i apatija je počela da ih obuzima. Na brodu se polako uspostavljao red. Mornari koji su bili u čamcima, počeli su polako da se vraćaju na brod. U 06:44 čula se slaba eksplozija sa desne strane broda a za njom se uzdigao visok stub vode koji je u pada poprskao palubu. Rossetti i Paolucci su iznova tražili dozvolu da napuste brod. Kapetan Vuković se rukovao sa njima i pokazao im konopac kojim su mogli da se spusta sa broda dok je mornarima na jednom od čamaca u vodi dao znak da ih pokupe.

Pošto su ih izvukli iz vode, Rossetti i Paolucci su se okrenuli i posmatrali Viribus Unitis kako se sve više izvija i polako tone. Paolucci je kasnije napisao:“Kada je voda došla do nivoa palube, brod se potpuno prevrnuo. Video sam velike topovske kupole koje su poigravale kao igračke… Video sam čoveka koji je plivao ka vrhu kobilice. Bio je to Kapetan Vuković. Poginuo je kasnije nakon što se isčupao iz vodenog vrtloga i zaplivao ka obali kada mu je na glavu pao drveni bim.“. Oko 07:00 za oko 15 minuta, Viribus Unitis je potonuo i za sobom povukao preko 300 članova svoje posade.

Rossetti i Paolucci su kao ratni zarobljenici odvedeni prvo na Tegetthof a zatim i na brod bolnicu da se oporave. Tamo su i čuli da je drugi kanister sa eksplozivom koji su otkačili neposredno pre zarobljavanja, eksplodirao uz bok trgovačkog broda Wien i potopio ga.

Tri dana kasnije, 4. Novembra 1918. Italija je potpisala primirje sa Austrougarskom i narednog dana Italijanska flota je zauzela Pulu a Rossetti i Paolucci su oslobođeni. Diverzanti su odlikovani zlatnim medaljama za hrabrost dok je Rossetti od Italijanske vlade dobio i 650000 lira kao nagradu za svoje zasluge. On je taj novac predao udovici kapetana Vukovića, opisujući poginulog kapetana kao „ratnog protivnika koji mu je u trenutku svoje smrti pokazao primer velikodušne humanosti.“ Taj novac je upotrebljen da se osnuje fond za udovice i majke ostalih žrtava rata.

Literatura:

1. “The Fate of the Viribus Unitis.”, Raffaele Paolucci, The Fortnightly Review (New York), 1919
2. “The Sinking of the Viribus Unitis.”, Raffaele Rossetti, Great Moments of Adventure. edited by Evan J. David. Duffield and Co., 1930.
3. “The Annotated Memoirs of Admiral Milklós Horthy, Regent of Hungary” Simon Publications, 2001
4.  “Ratna mornarica Austro-Ugarske monarhije: brodovi u K. U. K. Kriegsmarine s prijelaza iz 19. u 20. stoljeće do kraja Prvog svjetskog rata” Petković Dario,  Biblioteka Histria Croatica, Pula 2004
5. “POMORSKA enciklopedija”,  Leksikografski Zavod FNRJ, 1955

drugi deo: Istorijski događaji u čijem svetlu se sve dešavalo

treći deo: Karakteristike Austro-Ugarskih bojnih brodova