Potapanje broda Viribus Unitis – drugi deo
prvi deo: Istorija moderne pomorske diverzije: Potapanje broda Viribus Unitis u Puli, 31.10.1918.
treći deo: Karakteristike Austro-Ugarskih bojnih brodova
Istorijski događaji u čijem svetlu se sve dešavalo (prema sećanjima Mikloša Hortija)
priredio: Rajko Bulajić
Događaji koji su neposredno prethodili potapanju broda Viribus Unitis mogu se sagledati iz memoara koje je napisao admiral Miklós Horthy. Miklós Horthy, poreklom iz plemićke mađarske porodice, rođen 18. juna 1868. u Kenderes-u. Neko vreme je radio kao Austrougarki diplomata u Turskoj i na drugim mestima. U periodu od 1908. do 1914. bio je vojni savetnik cara Franca Jozefa koga je izuzetno cenio. U toku Prvog Svetskog rata prošao je put od kapetana do admirala da bi na kraju zbog svojih zasluga Dvojnoj monarhiji, u martu 1918. po naređenju cara Karla postavljen za komandanta Carske mornarice. Na tom mestu ga je zatekao i oktobar kada je na kraju dobio naređenje da kompletnu ratnu i trgovačku mornaricu, kao i sva prateća utvrđenja, preda novoformiranom veću Slovenaca, Hrvata i Srba.
O tom vremenu Miklós Horthy je pisao da je moral posada brodova bio nizak, delom zbog neaktivnosti delom i zato što su bile sastavljene od pripadnika naroda koji su u to vreme pokušavali da ostvare svoju nezavisnost od monarhije. Kada je zajedno sa drugim admiralima bio pozvan u komandu mornarice u Baden, imenovan je za komandanta mornarice iako je iznad njega bilo 30tak starijih oficira. U to vreme, otkrivena je zavera na jednom od razarača koji su pratili konvoje za Albaniju, i on je potvrdio presudu prekog suda da se streljaju dva pobunjena mornara, jedan Čeh i jedan Srbin, čime je sprečeno širenje pobune slične onoj koja se desila nešto ranije u Boki i koja je sa teškoćom bila ugušena. Zbog svih ovih događaja 11. juna je naredio pokret flote u pravcu Otrantskih vrata koji se neslavno završio potonućem bojnog broda Szent István.
Kako se godina bližila kraju, tako se i rat sve sigurnije približavao svom kraju i Austrougarski saveznici su počeli da traže izlaz iz te situacije napuštajući svog tutora. Tako je i Bugarska 29. septembra zatražila primirje a situacija u ostalim delovima monarhije nije bila ružičasta. 17. oktobra car je izdao manifest u kome je obećao da ce se monarhija pretvoriti u federalnu državu, specijalni status za Trst, ujedinjenje Poljskih delova monarhije sa nezavisnom Poljskom kao i pravo na samoopredeljenje svim narodima unutar monarhije. Iako je ovo bilo urađeno sa namerom da se zaustavi raspad države, to ga je samo ubrzalo. Mađaski parlament je zatražio da se svi mađari vrate kućama za odbranu mađarske teritorije.
1.oktobra 1918. sastalo se Južnoslovensko veće i odlučilo o formiranju države koja bi obuhvatila Dalmaciju i severnu obalu i time se krenulo u pravcu odvojanja monarhije od mora. Cara su nagovarali generali Hrvatske nacionalnosti da celu flotu preda Jugoslovenima (kako ih Horti naziva u svojim memoarima) da ne bi pala u ruke Italijanima. Car je pristao, „…verovatno zbog obećanja koja nikada nisu ispoštovana…“. 26. oktobra, car Karl je napisao svom kolegi u Nemačkoj da je primoran da zbog svojih neposlušnih podanika, napusti rat i zatraži primirje.
17. oktobra, Horti još ništa nije znao o ovim događajima i pisao je caru da je u stanju da uguši pobunu. U to vreme većina „nemaca“ je već napustila Pulu kao i radnici iz brodogradilišta koji su pre odlaska digli u vazduh nezavršene podmornice na navozu. 28. oktobra do Hortija je stiglo carsko naređenje da flotu preda Južnoslovenskom veću. Ovo je došlo „kao udarac iz vedrog neba“, neprijatelja nije bilo na vidiku a mornarica se predavala.
Sastanak sa predstavnicima Južnoslovenskog veća održan je 31. oktobra na brodu Viribus Unitis u 09:00 sati. Južne slovene je predvodio Dr Trešić-Pavičić a među članovima bio je i kapetan Metod Koh, budući admiral Jugoslovenske mornarice. Sastanak je bio kratak i hladan, Horti je odbio da se skine carska zastava sa broda i postavi ona koju on u memoarima opisuje kao južnoslovenska mada nije najjasnije kako je ta zastava izgledala. Novi hrvatski povjesničari su radi da kažu da je to bila Hrvatska zastava, ali do sada autoru nije pošlo za rukom da otkrije koja je to zastava zaista bila. U svakom slučaju dok on nije napustio brod u pola četiri tog dana, na brodu se vijorila carska crveno belo crvena zastava. Dokument koji je potpisan sadržavao je predaju Austrougarske flote predstavnicima Nacionalnog veća SHS iz Zagreba. Uz flotu išla je i sva prateća oprema i objekti ali je takođe sadržavala klauzulu o tome da se imovinsko pravni onosi rezervišu i za druge ne-južnoslovenske narode proizašle iz monarhije.
Predstavnici veća su zatražili od admirala da se prenese svim oficirima da ostanu na svojim brodovima što je on i uradio ali niko nije želeo da ostane osim pojedinih SHS oficira. Tada je admiral upitao kome da preda flotu. Predstavnici veća nisu razmišljali o tome i to pitanje ih je zateklo nespremne. Tada je Horti predložio kapetana Janka Vukovića – Podkapelskog, rođenog u Jezeranama, 27. septembra 1871. Predstavnici veća su negodovali ali su ipak prihvatili ovaj predlog. U pola četiri, ispraćen od posade u jednom dirljivom momentu, Horti je napustio brod zajedno sa svojom admiralskom kao i svilenom carskom zastavom. Skidanje zastava je usledilo i na ostalim brodovima. Kapetan Vuković je promovisan u komandanta mornarice i depeša o tome je poslata predstavnicima svih zaraćenih strana. Nažalost, ovaj po svemu sudeći plemeniti oficir je na tom položaju poživeo samo nekih 12 sati.
U luci je posle ovoga usledilo slavlje i smanjena opreznost što je u velikoj meri pomoglo italijanskim diverzantima u ostvarenju njihovih namera. Do danas nije najjasnije da li je depeša o ovim događajima mimoišla diverzante koji su za njih saznali tek po svom hapšenju ili su je oni jednostavno ignorisali. Činjenica je da je u Puli bilo Italijanskih špijuna koji su o tome morali obavestiti svoje komande. Takođe je činjenica da je većina brodova nakon rata podeljena između Engleske, Francuske i Italije kojima je ideja da novoformirane države preuzmu moćnu flotu bila suviše odbojna. Kraljevina SHS dobila je kasnije samo par manjih jedinica.
Nakon prvog svetskog rata, admiral Horti se vratio u Mađarsku kao regent. Vodio je državu sve do kraja Drugog Svetskog rata kada je opet odigrao značajnu ulogu. Još pre rata je imao simpatije za Nacional-Socijalističke ideje koje su dolazile iz Nemačke ali je u toku rata uvideo da je sreća na drugoj strani pa je vodio tajne pregovore sa Rusijom o čemu se saznalo u Berlinu. Put Budimpešte bio je poslat Oto Skorceni, još jedna legendarna istorijska figura, da ga vrati na „pravi“ put što je ovaj putem prinude i učinio prislonivši cev pištolja Hortijevom sinu na slepoočnicu! Jugoslovenske vlasti su posle rata tražile da se Hortiju sudi zbog zločina koje su mađari počinili u Vojvodini ali je na insistiranje SAD to izbegnuto. Inače, njegovi biografi navode da je on zaslužan za činjenicu da je četvrtina Mađarskih jevreja preživela drugi svetski rat.
Mikloš Horti umro je u Estorilu, 9. februara 1957. a njegovo telo je vraćeno u Kenderes 1993. nakon odlaska ruske vojske iz Mađarske.
Janko Vuković je spletom okolnosti postao prvi i poslednji komandant RM veća SHS. Danas ulica Admirala Vukovića va Voždovcu u Beogradu čuva uspomenu na njega.
